DOK SVET otaljava još jedan pokušaj atentata bez fatalnog ishoda, cinici i teoretičari zavere za susednim stolom fenomen neuspelih atentata sve češće tumače kao sredstvo dnevnopolitičkih predstava radi sticanja jeftinih, a sigurnih političkih poena. Dodatno ih ohrabruje činjenica da se ove pompezne operacije po pravilu dešavaju u kriznim trenucima za režim ili njegovu perjanicu. Ukupnu sumnju dodatno pojačava to što se retko govori i piše o bilo kakvom sudskom procesu protiv atentatora.
Inače, narod u Srbiji je više nego bilo koji drugi apsolvirao neuspele atentate na predsednika i članove njegove porodice u poslednjih skoro 14 godina. Ipak, za razliku od Amerikanaca koji nisu dokazali zavere, ali su bar pohapsili izvršioce, u dvadesetak propalih atentata na Acu Srbina ništa nije dokazano i niko živ nije procesuiran. To mnogi povezuju sa činjenicom da su najave i medijsko upravljanje atentatima po pravilu dolazili iz istog izvora, sa javnog servisa Ćacilenda i od njegovog raspamećenog glodara.
Trumpova zamka i spoljnopolitički debakl
Još jedan, makar i aljkavi atentat na Trumpa, a pogotovo približavanje međuizbora u novembru 2026. realno nameće pitanje ograničavanja njegove moći odlučivanja u drugoj polovini mandata, manje verovatnog impičmenta, ali i razmišljanja na temu političkih alternativa suverenističkom pokretu, pogotovo u SAD i u Evropi.
Trump ne samo da je na najnižem nivou popularnosti u odnosu na svoje prethodnike, već je u ratu u kome više nego ikada jedan američki predsednik zavisi od želje za mirom od strane svojih protivnika. Istorijska klopka u koju je sam sebe odveo predstavlja skoro izvesnu tendenciju daljeg pada rejtinga, jer aktuelni unutrašnjopolitički agregati kojima bi mogao kompenzirati spoljnopolitički debakl trenutno ne pokazuju potencijal koji bi mogao popraviti situaciju, naprotiv.
Retko glup i naivan potez
Uz to, krenuti na neprijatelja koji te otvoreno proklinje skoro pola veka i ustavno definiše uništenje tvog najvažnijeg saveznika kao demonske tvorevine cionista, čak i pod pritiskom hrišćanskih cionista kao najodanije izborne baze na američkim izborima, predstavlja retko glup i naivan potez. Prvi put nakon Drugog svetskog rata i pada Berlinskog zida došlo je do otvorenog sudara dva potpuno isključujuća versko-državna koncepta, šerijata i cionizma.
Tako se napenaliti notornoj antizapadnoj teokratiji kojoj su decenijama tekle bale samo od pomisli da će moći, bez velike osude ostalog sveta, satirati raketama svog zakletog neprijatelja i njegove saveznike, govori o strateškom amaterizmu nebeskih razmera.
Tekst se nastavlja ispod oglasa
Pružiti priliku dušmaninu da sa svojim proksijima u Jemenu potpuno ili delimično kontroliše dva za planetu najvažnija morska puta, nekada bi šeretski nazvali “samoubistvom iz zasede”. Trump ništa nije naučio ni iz iskustva Buša Juniora, koji je zbog napada na Irak doživeo sunovrat rejtinga sličan aktuelnom Trumpovom.
Svijetu očajnički treba alternativa trumpizmu
Svet trenutno zatečen u nekoj vrsti beznadežnog primirja, stabilnog kao kula od karata, morao bi da ponudi, bar deceniju očekivane, političke alternative suverenističkim “slonovima u staklarskoj radnji”. Izgleda da je slona, kao tradicionalni simbol Republikanske partije SAD, Donald Trump doživeo bukvalno, pa se tako i ponaša.
Poslednji je čas da se među američkim demokratama, ali i na globalnom planu, otvore rasprave koje će tražiti odgovore na više jako teških pitanja: Koliko će politički oštećen nakon međuizbora Trump ući u 2027.? Hoće li trumpizam nadživeti Trumpa? Da li američki i evropski liberali mogu definisati novu političku platformu, antitrampovsku alternativu sa novim političkim idejama, razvojnim projektima kontinentalnih razmera? Ima li na pomolu lidera novog kova koji će daleko više ličiti na Sančeza nego na Ursulu? Šta bi mogao doneti eventualni britanski referendum o povratku?
Iako je još uvek teško govoriti o opozivu Donalda Trumpa, što podrazumeva do sada nezabeleženih 67 od 100 senatorskih glasova, teško je verovati da će republikanci sačuvati većinu u Kongresu. Sasvim je izvesno da će to dovesti do bitnog, ako ne i presudnog ograničavanja moći i daleko snažnije kontrole autokratskog ponašanja američkog predsednika.
Temu posttrampovskog doba ne iskušavam jer jedva čekam da mi Orange Neron skloni s očiju, već tražeći odgovor na pitanje da li liberalni globalistički svet ima spreman odgovor i održivi društvenoekonomski koncept koji će stabilizovati planetu posle Putina i Trumpa.
Setimo se da je nakon Oktobarske revolucije surovi zapadni kapitalizam prvobitne akumulacije uspeo da u socijaldemokratiji pronađe odgovor i rešenje za crveni talas sa istoka. Taj koncept ne samo da je bio uspešan već je obeležio drugu polovinu 20. veka kao verovatno najbolji period za običnog čoveka u istoriji civilizacije, bar u zapadnoj hemisferi.
Tekst se nastavlja ispod oglasa
Sančez i nova evropska perspektiva
Sveže ideje i koncepte moraju da nose i novi lideri, pre svega u Americi i Evropi, distancirani od autoritarnih aspiracija i sposobni da ponovo poređaju razbacane figure na šahovskoj tabli. Dok većina dolazi sebi i menja gaće nakon pritisaka gnevnog siledžije, španski premijer Sančez se profilisao kao prvi evropski lider koji je “stao na crtu” američkom predsedniku.
Kao autentični socijaldemokrata ovaj 54-godišnjak mogao bi predvoditi postsuverenističku obnovu i reformu EU, koja će svakako morati da pronađe nove kohezivne elemente i planetarne partnere koji će doprineti samostalnijoj i održivijoj egzistenciji u odnosu na Rusiju i SAD. Sančez pritom govori španskim jezikom koji je, ako se saberu tri kontinenta, obe Amerike i Evropa, ubedljivo najrasprostranjeniji govorni maternji jezik.
Pritom ne treba nikako gubiti iz vida da 40 miliona američkih Latinosa, što je oko 15 posto biračkog tela, značajno doprinosi Trumpovim pobedama. Od 25 posto 2016. preko 35 posto 2020. do 45 posto 2024. godine unutar svog biračkog tela, Latinosi su bili značajan faktor u Trumpovoj pobedi. Ne znam kako i koliko Sančezove reči suprotstavljanja Trumpu zvone u njihovim ušima, ali jezik je jezik, a bogami i poreklo.
Ako tome dodamo da su sa Apeninskog poluostrva krenule galije koje su otkrile Novi svet i donele nam toliko proizvoda bez kojih bi naš svakodnevni život bio bitno drugačiji, kao i činjenicu da je “najvažnija sporedna stvar na svetu” obeležena jezikom kojim govore aktuelni svetski prvak Argentina i evropski šampion Španija, eto bar nekoliko argumenata u korist markantnog španskog premijera. Pored svega navedenog, svakako je simpatičniji i autentičniji od Ursule.
Povratak Britanije i nova planetarna jednačina
Konačno, jedno od najvažnijih pitanja koje se još uvek retko otvara kada je u pitanju budućnost evropskog kontinenta jeste povratak Britanije u EU.
Politička putanja koju je London opisao nakon Bregzita, od podrazumevanog zagrljaja sa Vašingtonom do iznenađujućeg obnavljanja veza sa Briselom, predstavlja jedan od najvažnijih elemenata nove, planetarne jednačine koja još nije rešena.
Taj još uvek teško zamisliv ishod, bez obzira na dvotrećinsku podršku Britanaca EU danas, predstavljao bi ne samo uspešan politički luping Evropljana već i neki oblik pobede nad trumputinoidnom suverenističkom koalicijom.
*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala